Dugi niz godina postoji ideja da se napušteni površinski kop na Suvom rudištu pretvori u akumulaciju koja bi se koristila za vodosnabdevanje Kopaonika, zatim kao nepresušni izvor za pravljenje veštačkog snega ali bi omogućila i smanjenje opasnosti od požara kao i niz drugih prednosti. Još 2007. godine JP "Skijališta Srbije" su razmatrala ovu mogućnost i kao rezultat toga izrađena je Studija opravdanosti izgradnje vodozahvata "Suvo Rudište".

Povod za izradu ove Studije je iznalaženje rešenja za obezbeđivanje dovoljnih količina vode za veštačko osnežavanje skijaških staza na prostoru zimskog centra na Kopaoniku. Studija opravdanosti je urađena na zahtev JP "Skijališta Srbije", o čemu je sklopljen ugovor sa Rudarsko-geološkim fakultetom. O aktivnostima koje su prethodile izradi Studije, pozitivno mišljenje su dale i sledeće institucije: JP Nacionalni Park Kopaonik, Opština Raška i Zavod za zaštitu prirode Srbije, a u realizaciju Idejnog Projekta sanacije i revitalizacije napuštenog površinskog kopa Suvo Rudište uključeno je bilo i Ministarstvo zaštite životne sredine Republike Srbije.

 

Studija sadrži elemente Idejnog projekta kojim je obuhvaćena izgradnja sistema zahvata podzemnih-rudničkih voda u ulaznom potkopu, izgradnja sistema za tretman voda (neutralizacija rudničkih voda od primesa), izgradnja crpne stanice na izvorištu za transport vode od crpilišta do akumulacije sistemom cevovoda visokog pritiska, izgradnja crpne stanice na vodoakumulaciji, izgradnja vodoakumulacije u površinskom kopu - priprema podloge, ugradnja mlaznog betona i postavljanje geomembrane.

 

U trenutku izrade Studije površina rezervisanog prostora za skijalište je bila 44ha. Potreba za debljinom veštačkog snega prosečne debljine 30-35 cm je oko 140.000 m3 snega, tj. oko 55.000 m3 vode (uz rezervu od 10%) i to iznosi oko 60.000 m3 ili 60.000.000 litara vode za period osnežavanja od 100 sati.  

 

Stručna ekipa Rudarsko - geološkog fakulteta sa saradnicima iz preduzeća GECO-inženjering, potpomognuta rudarskim inženjerom i tehničkim direktorom nekadašnjeg rudnika Suvo Rudište izvršila stručnu opservaciju i obilazak terena.

 

Konstatovano je da je glavni potkop, odnosno ulazno-izlazna jama u podzemni deo rudnika, sa pokrivenim i zaštićenim ulazom nalazi se na koti 1740 mnv, neposredno uz današnji hotel Srebrna lisica. Ulaskom u jamu utvrđeno je da je ista bila zaštićena betonskom oplatom u dužini od oko 40 m i da je bila u dobrom stanju, bez vidljivih znakova oštećenja. Nakon 65m dalje kretanje nije bilo moguće, jer je ustanovljeno da je u nastavku hodnik kompletno zarušen. Iako je hodnik obrušen, podzemne vode nesmetano protiču kroz zarušeni deo i dalje otiču van jame.

 

 

Na izlasku iz potkopa na koti 1740 mnv izvršeno je merenje izdašnosti podzemnih voda. U trenutku merenja na prelivu je isticalo 12,5 l/s vode, temperature 5,8 C. Rezultati analize Gradskog zavoda za zaštitu zdravlja Beograd pokazali su da je ispitivani uzorak vode mikorbiološki ispravan prema pravilniku o higijenskoj ispravnosti vode za piće.

 

 

Sanacija ovog dela hodnika morala bi se izvesti na način koji će omogućiti instalaciju neophodne vodozahvatne opreme za zahvatanje i transport podzemnih voda i mogao bu se potpuno koristiti za dalju izgradnju vodozahvatnog sistema.

 

Terenski radovi su vršeni i na ulasku u podzemne rudarske radove na koti 1867 mnv, koji izlaze na južnoj padini Kopaonika, tačnije u izvorišni deo Zdravačke reke. Međutim, konstatovano je da je ulazno-izlazni portal potpuno zarušen. Pretpostavka je da je hodnik u daljem delu prohodan. Ovo trenutno stanje lako se može eliminisati i ulaz osposobiti za dalje napredovanje ka površinskom otkopu iz razloga buduće ideje o osposobljavanju ovog dela sistema za brzu, sigurnu i interventnu evakuaciju akumuliranih voda iz vodoakumulacije.

Generalno, svi pomenuti izlazni-ulazni hodnici koji bi se koristili za vodozahvat su u takvom stanju koji implicira najpre njihovo čišćenje i zaštitu. Ovo je donekle i logično, obzirom na njihovu godinu izgradnje 70-tih godina prošlog veka, ali i istovremeno i ohrabruje jer posle svih poznatih dešavanja na prostoru Kopaonika u delu jačih potresa isti i dalje funkcionišu i uz manje intervencije se relativno brzo mogu privesti nameni i koristiti.

U periodu istraživanja izvršen je i obilazak napuštenog površinskog kopa Suvo Rudište na vrhu planine. Tom prilikom je konstatovana izuzetna stabilnost kosina površinskog kopa, iako je isti napušten pre više od 30 godina. Na najnižoj etaži – 1880 mnv, uočena je drvena podgrada, koja najverovatnije predstavlja ulaz u najviši horizont podzemnih radova na već pomenutoj koti na 1867 mnv.

Zahvat podzemnih voda vršio bi se u postojećem ulazno-izlaznom, glavnom potkopu na koti 1740 mnv., u režimu slobodnog isticanja. Ukupni mereni kapacitet na postavljenom Tompsonovom prelivu (u višegodišnjem periodu osmatranja je Qmin=12 l/s, a Qmax=25 l/s) tako da je i sam vodozahvat projektovan uzimajući merene vrednosti. 

U okviru tretman stanice koja bi bila smeštena unutar postojećeg rudarskog objekta nedaleko od izlaznog portala glavnog potkopa, a na osnovu ranije rađene i najnovije analize vode, projektovano je da se vrši proces deferizacije i demanganizacije (uz uravnanje sadržaja bakra i cinka) i to čisto fizičko-mehaničkim procesom. 

Zahvaćena i pripremljena voda bi se putem instalisane pumpne stanice (koja bi se takođe nalazila unutar pomenutog rudarskog objekta), dalje transportovala postojećom trasom zaobilaznog puta ka Pančićevom vrhu i bila bi uklopljena u postojećI ambijent okruženja. Sam transport podzemnih voda odvijao bi se putem pumpnih agregata i cevovodom za visoke pritiske u uslovima koji vladaju na Kopaoniku.  

U istom periodu, paralelno sa prethodnim radovima, odvijao bi se proces čišćenja, pripreme, torkretiranja i oblaganja geo-membranom površinskog kopa Suvo Rudište u kome je planirano da se izvrši akumuliranje zahvaćenih i tretiranih podzemnih voda.  

Punjenje akumulacije do zapremine zahtevane Projektnim zadatkom (60.000 m3) trajalo bi oko 58 dana, dok bi punjenje kompletne zapremine (241.430 m3) trajalo oko 232 dana. Vrednost ove investicije bi bila 6.8 miliona eura, a opravdanost je u 11. godini. Na taj iznos trebalo je dodati troškove izrade tehničke dokumentacije, nadzora nad radovima, pribavljanje dozvola i saglasnosti, rešavanje imovinsko-pravnih odnosa, kao i elektro-energetsku infrastrukturu. Studija je obuhvatala i troškove na godišnjem nivou za: radnu snagu, redovno održavanje (filteri i sl), potrošnju električne energije, i to ukupno oko 200.000 eura na godišnjem nivou. Predmet studije nije bilo povezivanje sistema veštačkog osnežavanja, tako da su nepoznati troškovi cevovoda od akumulacije do spoja sa sistemom VS, kao i načina spajanja, rešenje pumpne stanice i ostalo.

Prihodovalo bi se od vode za piće (190 000 metara kubnih godišnje / 230 000 eura godišnje) i od tehničke vode za pravljenje veštačkog snega (180 000 metara kubnih godišnje / povećanje prodatih ski karti).

 

Poređenja radi trenutne veličine akumulacija na Kopaoniku su: akumulacija na Malom Karamanu 11.000 m3, akumulacija na Krčmaru: 4.500 m3 i akumulacija na Crvenim barama 9.500 m3. Dakle vodozahvat Suvo Rudište bi imao 10 puta veću količinu akumulirane vode u odnosu trenutne akumulacije!

 

Ono što postoji kao potencijalni problem, koji nije postojao pri izradi studije 2007. godine, je da su od prošlog leta veliki investitori na Kopaoniku počeli da koriste kop kao mesto za odlaganje šuta koji nastaje prilikom građevinskih radova.

Na osnovu svega navedenog, tadašnje rukovodstvo JP "Skijlaišta Srbije" sa predstavnicima resornog ministarstva je procenilo da su ulaganja previsoka u odnosu na mogućnosti i potrebe preduzeća. Od tada je prošlo skoro 10 godina, a velikim ulaganjima u infrastrukturu Kopaonik je kompletno promenio svoj izgled. Nije li možda sada pravi trenutak da se razmišlja o ponovnom pokretanju ideje o vodozahvatu "Suvo Rudište", kada u godinama iza nas imamo velike probleme u vodosnadbevanju ali i zbog velikog nedostatka prirodnog snega na Kopaoniku?