Decepticon  |   |  26.03.2025. 00:08

Treba biti realan i otvoreno priznati – od sredine devedesetih godina prošlog veka, pa sve do danas, nijedna relevantna institucija niti investitor nisu ozbiljno razmišljali o planskom i održivom razvoju Kopaonika.

Još od izgradnje vile „Gorica“ tokom devedesetih, razvoj ovog planinskog centra odvijao se stihijski, bez vizije, strategije i bilo kakve institucionalne kontrole. Danas, gotovo tri decenije kasnije, suočavamo se sa poražavajućim posledicama tog neodgovornog pristupa: Kopaonik raspolaže sa između 30.000 i 40.000 ležajeva, dok kapacitet skijališta ne može da primi više od 6.000 skijaša dnevno. Dobili smo ogroman disbalans između smeštajnih kapaciteta i infrastrukture!

Situacija u Vikend naselju je posebno alarmantna. Ovo naselje, koje se već 40 godina razvija potpuno neplanski, bez osnovne infrastrukture, već je 2015. godine bilo čak deset puta veće od predviđenog obuhvata u prostornom planu. Danas niko pouzdano ne zna kolika je njegova stvarna veličina. Naselje nema javni vodovod, kanalizaciju, a dostupnost komunalnih usluga je svedena na minimum.

Eksplozija gradnje dodatno je podstaknuta u vreme pandemije, kada su zatvorene granice i nemogućnost putovanja u inostranstvo okrenuli domaće investitore i građane ka Kopaoniku. Međutim, dugoročne posledice te politike sada dolaze na naplatu: tri uzastopne loše zimske sezone, rastuće klimatske promene i pad interesovanja turista sve više utiču na rentabilnost ulaganja.

U toj situaciji ni Skijališta Srbije nisu u poziciji da odgovore na izazove. Ovo preduzeće, koje bi po prirodi posla trebalo da bude motor razvoja, već je zaduženo zbog investicija u druge žičare. Njihova mogućnost da samostalno finansiraju proširenje ili modernizaciju infrastrukture na Kopaoniku je praktično iscrpljena. Bez direktne finansijske pomoći države, nova ulaganja u kapacitete su nerealna.

Privatni kapital teško da će ući u suvlasnički odnos sa državom u ovakvom modelu. Skijališta su, nažalost, niskoprofitabilna delatnost u domaćem kontekstu. Godišnja dobit od dva do tri miliona evra, koju ostvaruje Skijališta Srbije, nije interesantna za ozbiljne investitore. Čak i kada bi neko pokazao interesovanje, realno je očekivati da bi to bio model „izvlačenja novca“, a ne strateškog ulaganja – što bi dodatno devastiralo infrastrukturu i kvalitet usluge, a sam ski centar još više ugrozilo.

U tom kontekstu, govoriti o gondoli iz Vikend naselja postaje bespredmetno. Naselje je toliko razuđeno i neregularno da ni jedna tačka više ne može racionalno da funkcioniše kao terminal. Gde god postavili gondolu, većina korisnika moraće da se do nje dovozi – što nas vraća na početnu tačku. Nema suštinske razlike između dolaska do gondole i dolaska do Sunčane doline. Svi ti pokušaji da se „ad hoc“ reše sistemski problemi jednostavno ne mogu dati rezultate.

Zato je danas neophodan jasan i hrabar rez: uvesti moratorijum na dalju gradnju na Kopaoniku. Potrebno je izvršiti reviziju postojećeg stanja, i uložiti u regeneraciju prostora. Istovremeno, pažnju i investicije treba usmeriti na razvoj drugih ski centara u Srbiji – pre svega Stare planine, koja ima daleko veći potencijal za strateški razvoj, ali još uvek nije preopterećena i ima prostora za pravovremeno planiranje.

A kada tržište konačno izračuna realnu vrednost svega što je neplanski izgrađeno u prethodnih 30 godina, posledice će biti poražavajuće: nagli pad cena, ogromni gubici investitora i potpuna degradacija najvažnijeg zimskog turističkog centra u zemlji. Takav primer imamo u našem okruženju pod nazivom Bansko.

2+3 = (malim slovima)