Zoran 1953  |   |  08.06.2020. 22:46

Ovo sam pisao više puta pa ako nekoga smara neka ne čita. Mada, malo je korisnika interneta koji imaju ovo iskustvo. I sve ih je manje...

Prvi put sam bio na Kopaoniku na početku druge polovine prošlog veka, u zimu 1967-8. Organizovano Sa srednjom školom. Vozom do Raške. Ibarska zavejana. Kamion do Rudnice. Stvari i skije seljak natovario na sanke koje su vukli volovi a mi, đaci, uz planinu PEŠKE. Napred ide seljak da prti put, za njim Peja, prof. fizickog, pa mi u kolini. Na kraju dvojica profesora, Kozarski i Vlasek idu da neko ne zaostane. U smeštaj, tri drvene barake obložene ter-papirom stižemo ujutro oko 5 sati. To se tada zvalo "Mašinac" i nalazilo se na istom mestu gde je sad "Mašinac". Tri barake. Jedna baraka kuhinja, menza i u menzi TV. U druge dve barake po dve ogromne sobe, muška i ženska i u sobama gvozdeni vojnički kreveti na sprat 7 komada. Na sredini sobe peć. Seljak cepa drva a loženje sami. Osim tog smeštaja, bio je Planinarski dom "Rtanj", isto barake, "Olga dedijer, planinarski dom i "Vila" koja je jedino mogla da se nazove hotelom. I danas postoji ali mislim da je zaboravljena. I naravno, vojska. Uspinjaca jedna jedina iz centra do Suvog rudišta koje sada pogrešno nazivaju Pančić.

Od tada je bilo svega nekoliko zima i leta da iz raznoraznih razloga nisam dolazio. Nekda sam išao i po nekoliko puta. Leti naročito.

E TAJ Kopaonik, MOJ KOPAONIK polako ali sigurno UMIRE! Kad krenem kolima od Rudnice i kad naiđem na one silne zgradurine posejane po čarobnim padinama srpske lepotice, meni uvek samo što ne krenu suze. O centru neću ni da pišem, drugi su već pisali.

Meni to sve liči na one prenatrpane plaže u Crnoj Gori gde moraš da preskačeš peškire i balansiraš na jenoj nozi preskačući složena ljudska telesa od kojih se šljunak (pesak) ni ne vidi ne bi li nekako stigao do vode a da ne očepiš nekog po ruci ili glavi.

2+3 = (malim slovima)