Tata  |   |  30.12.2019. 00:30

Do prosle godine bih se baš radovao ovom snegu koji pada. Deca na vreme naučila da skijaju, finansijska situacija nam je dozvolila da ih vodimo svake godine na skijanje. I baš smo se radovali. A onda smo posle 10 godina odlučili da odemo na Kopaonik, u vreme dočeka Nove godine. Puno snega, sa prijateljima, prelepo… 31.12, 14h, završavamo za taj dan. Instruktor zove da hitno dodjemo na Mašinac, čovek koga poznajem 10 godina, koji je učio i starije dete i decu mojih prijatelja. Iako smo ga upozorili da je dete izuzetno visoko za svoj uzrast pa time i manje spretna, da je skijala 2 godine ali nije isla na tanjir, on je odveo. Nikad nismo saznali do kraja šta se desilo, ona se nije snašla, senzor nije isključio lift, čovek koji je trebao da isključi nije bio tu, epilog, trostruki prelom vilice, prelom C6, bukvalno ju je samleo lift. Tu nastupa država u punom sjaju. GSS je odvozi u Trauma centar, tu čeka više od sat vremena, rendgen joj rade stojeći, imobiliśu vrat tek kada insistiramo jer se žali da je boli. Doktor koji je bio tu veoma ljut, jer smo ga izvukli iz SPA centra, preklinjem da je pošalju za Beograd, on odbija. Nije po proceduri. Veče pre toga se neki ološ izbo i upucavao po Kopaoničkim kafićima, za njih je leteo helikopter. Nikad nisam saznao ime doktora, jer mi nikad nisu dali papir. Odatle Novi Pazar, pa čekanje 3 sata bez dijagnostike. U 8 krećemo za Beograd. U Beogradu smo pred ponoć. VMA, pa Maksiofacijalna, pa Urgentni centar, pa Insititut za majku i dete. Nigde je ne primaju. Iz Instituta za majku I dete je bukvalno isteruju. Jedva nekako umolimo da je prime na Banjicu i tu ostaje preko noći. Sutra ponovo Maksiofacijalna pa Urgentni centar i niko je ne leči. Jedva namolimo da je ostave preko noći i na molbu načelnika neurohirurgije je konačno smeštaju u Dečiju bolnicu u Tiršovoj, gde konačno uspevaju da organizuju operaciju, posle 3 dana i nadčovečanskim naporima doktorke Mire Raičević i doktora Draga Jelovca koji je operiše prvog trenutka kad je dete primljeno u bolnicu. Posle 10 dana je prebacuju nazad na Banjicu gde je dalje leči doktor Stanko Miličković koji se takodje zauzeo za nju. I tu ostaje do kraja januara. Lečenje traje I danas i trajaće još dugo, dugo. Tu sam upoznao sve čari ove države. Po zapisniku sa lica mesta, dete nije ni bilo sa instruktorom, niti je povredjeno na žičari. Iako je po zakonu obavezno pri teškim povredama, nikakav uvidjaj nije obavljen. Moram da nabrojim divne ljude, mog prijatelja Vladicu Živanovića, doktora Milana Ćirkovića sa Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje koji je cele novogodišnje noći urgirao da neko pomogne detetu, dr Vladi Jovanoviću koji je pomogao da se dete uopšte smesti negde, dr Miru Raičević, načelnicu Neurohirurgije u Tiršovoj, moju drugaricu i ljudinu dr Zoricu Šumarac i mog zemljaka i ljudinu, dr Igora Stefanovića koji su se nadljudski angažovali da dete bude smešteno u Tiršovu, moje kumove Acu i Katu i njihovog zeta dr Ivana Mladenovića koji su nam pomogli da dodjemo do dr Draga Jelovca, ljudine koji je ostavio svoju porodicu za praznike i došao da operiše moje dete, dr Stanka Miličkovića koji se zauzeo da dete uopšte prime na Banjicu i leči joj prelom i mog zemljaka Ljubu Zajića koji je dete iz prikrajka pazio. Da nije bilo ovih ljudi, pitanje je da li bih uopšte imao svoju lepoticu danas. Sa druge strane, instruktor koji se više nije zainteresovao za dete posle prva 2 dana, Skijalište Srbije, za koje se ništa nije desilo, ekipa iz Trauma centra na Kopaoniku čija imena nikad nisam saznao.

2+3 = (malim slovima)