Zoran Minić  |   |  25.10.2018. 10:55

Računam sebe u malobrojne koji pamte vreme kad su na Kopaoniku(tada se tako zvao a ne Kop) bila 2(dva) planinarska doma, Rtanj i Mašinac, jedan, recimo hotel, Olgda Dedijer i nešto kao nazovi hotel, sada urušena "Vila(objekat preko puta "Putnika" kao i od dasaka sklepana pekara ispod Olge Dedijer. Tu se svako jutro snabdevalo hlebom sve što je boravilo na planini. Da! Bila je i kasarna, koju smo zvali prosto-vojska. Jedini put bio je iz Rudnice, a jedina žičara, drvenjak sa brdašceta u, kako se sad zove, centar do S. Rudišta. To beše davne 1967-8, kad sam prvi put i bio na toj planini. Sneg "celac" visine 1,8 metara!!! Put od Rudnice zatrpan a mi, na čelu seljak koji zna put, tuci peške celu noć do "Mašinca(tri barake, kuhinja sa menzom, ženska i muška) Od tada sam bio bezbroj puta. Nešto ću vam kazati, mlađi ste od mene, mnogi verovatno školovaniji ali malo vas je iskusnijih. Planina, kao i sve, ima svoj optimalni kapacitet. Ako ga prekoračiš pobuniće se i uzvratiti udarac! Žestoko. Sve! I flora i fauna a o vodotokovima da ne govorimo! Skoro uvek se završava nokautom i padanjem u komu iz koje nema buđenja.
Ali, brzi instant profit ne razmišlja mozgom nego bankovnim računom, na žalost.
(Jedino se uzdam ako nam kojim slučajem crkva koja se gradi ne posreduje za pomoć od Svevišnjeg, mada sumLJam ;D)

2+3 = (malim slovima)