Zoran Minić  |   |  03.01.2018. 01:11

vikendaš@

Prvi put sam bio sa srednjom školom na Kopaoniku davne, davne 1967 na ''68. Jedini put bio je iz Rudnice, i zato što je bio zatrpan išli smo peške.
Pored "Olge Dedijer" (tada nije još ni jednom gorela), tzv "Vile" (kamena kuća, mislim da još uvek postoji), i vojske(kasarna) postojao je i "Mašinac" gde smo bili smešteni-tri drvene barake, obložene ter papirom od kojih je jedna bila ženska, druga muška a treća kuhinja sa menzom. Umivanjeje bilo napolju na izbučenoj vodovodnoj cevi iz koje je neprestano tekla ledena voda.
Od uspinjača postojala je samo linija ka Pančiću i ništa više. Pored Olge Dedijer, postojala je pekara i svakog dana tzv dežurni su na sankama odlazili po hleb za taj dan. A sneg je bio, ne sećam se tačno, ali valjda dva metra.
Planina ima svoj kapacitet. Ako se on prekorači, ako krenete da je kinjite gomilama naroda i objekata, ona će surovo da uzvrati udarac. Mislim da se to na Kopaoniku već vidi. Po zimzelenom drveću koje sve više oboleva, po sve manje snega koji se kraće zadržava, po vodi koja je sve lošija, po zagađenim, nekada savršeno čistim vodotokovima.
Meni je žao, ali, ovo što sam napisao reći će vam svaki stručnjak za očuvanje prirodne okoline. Šta da radimo? Stihijski se vodi kompletna država pa tako i NESREĆNI KPAONIK!!!! Sve je zasnovano na ad hok zaradi bez razmišljanja na buduće generacije i na neka vremena koja tek dolaze... :(

2+3 = (malim slovima)