drjack  |   |  11.12.2017. 20:52

Kopaonik posećujem od svoje srednje škole. To je bilo vreme kada su glavni hoteli bili Jugobanka, Olga Dedijer i Vojno odmaralište.
Nije bilo čak ni Konaka, a na njihovom mestu je bio bebi ski lift na kome smo se švercovali cepajuci rukavice na ledenom kanapu. Bila je jedna žica-stari jednosed i taj bebi ski lift.
Medjustanica na jednosedu, zbog koje je svaka druga stolica bila puštana prazna , da bi se vojska, na obuci ukrcala. Snegovi su bili toliki da si mogao da menjaš sijalice na okolnim banderama bez merdevina.
I tada se čekalo u redu do potoka ispod žice i uspeh je bio odraditi 4 žice dnevno. Nije bilo svađe svi su mirno čekali i ćaskali.
Nije bilo ratraka , samo jedne motorne sanke na kojima se vozio zaposlenik Nacionalnog parka u obilasku staza i traženju
zalutalih skijaša. Po magli smo išli na Pančić samo ako se videlo do trećeg stuba žičare.Stazu smo sami tabali.
Putevi su tada čisćeni uglavnom gradjevinskim bagerima , koji su jos služili i za izvlačenje zaglavljenih autobusa
u snegu. Bilo je malo kafica , jedan je bio kao iz bajke i zvao se BIP BAP. Bio je tamo i stai Rtanj, Mašinac i još po koji objekat. Kopaonik je tada imao dušu. Mesto pravih zaljubljenika planine i skijanja. Nije bilo bitno da li si imao najnovije Elanke RC 05 ili mnogo losije CR 805. Važno je bilo skijati se.
Cista romantika.
Moj klinac ce danas reći, ajde ćale pusti to baš si retro...
Ovo sada nebih ni komentarisa, sve ste napisali u ovom lepom tekstu.
Preskočio sam ovaj opening znajući šta će se dešavati, i čekam 3-4 dana sunca u sred nedelje da se otisnem gore i pustim čarima planine i skijanja.

2+3 = (malim slovima)