Pedja Ilic  |   |  08.02.2010. 00:30

Postovani Pavle,
I ja se osecam prozvanim tvojim komentarom, jer, verovali ili ne, upravo sam ja taj "instruktor" koji se tako "hvalio" pred mladjim kolegama...
Verovatno nisi ocekivao da ce bas ta osoba procitati tvoj komentar, pa si napisao to sto si napisao. Ali se dobro secam naseg susreta u pomenutom autobusu, kada smo istu pricu ispricali iz razlicitih uglova. Ne secam se da si je tad opisao na ovaj nacin koji si sad upotrebio...
Svi koji su me ikada upoznali, shvatice da je tvoj opis mene kao Minhauzena malo verovatan. Moram priznati da je taj dogadjaj za mene ostao veoma znacajan, jer sam shvatio da rad u spasilastvu uopste nije naivan. Da ne moraju sve akcije da se zavrse kao sto je opisano u udzbenicima i prirucnicima: jave nam da se neko izgubio, mi se organizujemo, krenemo u noc, i za koji sat nadjemo izgubljene turiste, pune zahvalnosti i hvalospeva. Shvatio sam da nekada pocnete da sumnjate u sebe, u sluzbu, u svemogucnost spasilaca i u happyend, kojim bi "po pravilu" trebala da se zavrsi svaka spasilacka akcija. Shvatate da vreme prolazi, temperatura je blizu -20, mecava je, gusta magla (tako da se spasioci u formaciji ceslja jedva vide), vetar zavija (tako glasno da cak ni medjusobno ne mozemo da se dozovemo i odrzimo formaciju), sneg dubok, da ga jedva prtimo, vec polako svice, a izgubljenima ni traga ni glasa. Kopaonik je ogromno prostranstvo, pocinjemo da sumnjamo da cesljamo pravi reon: sta ako su se izgubili na drugoj strani planine? Jos malo pocinju da rade zicare, mi sad moramo da krenemo na dezurstvo na staze, dolazi druga ekipa da nas zameni, a ako i oni ostanu bez uspeha, mi po zavrsetku rada zicara, nastavljamo sa pretragom... Bez odmora, bez spavanja, bez "obecanog" hapyenda. Prilicno pesimisticno... To je nesto sto mladim spasiocima treba da bude u glavi, a ne samo skijanje, uniforma, radio-stanica, devojcice... I to je ono sto pricam mladjima vec skoro 20 godina, i sto sam pricao i tog dana u autobusu...

Ali se moram sloziti sa tobom u nekoliko cinjenica: da ste proveli svu noc u snegu, u mecavi, na hladnoci - I MI SMO; da ste prethodnog dana aktivno skijali - I MI SMO; da ste bili sklonjeni u zavetrini sume - MI NISMO, probijali smo se kroz sneg dozivajuci vas; da ste ujutru posle toplog caja zaspali u zagrejanoj postelji - MI NISMO, nastavili smo da dezuramo na stazama; da ste imali halucinacije - MOZDA SMO I MI, ali nismo o tome pricali...
Tacno je i to daje Nebojsa Mitrovic dosao na ratraku, jer motorne sanke nisu mogle da se probiju... Ali je i tacno i da se po tom "neprobojnom" terenu probijalo 12 spasilaca, koji su prospartali preko 20 kilometara za tu noc, i da su, ironije li, pogodili reon u kome ste se izgubili, i dva puta prosli pored vas na 50 metara, ali zbog meteoroloskih uslova nije bilo moguce da nas cujete niti vidite.
Interesantno je da si zapamtio osobu koja se naspavala, popila jutarnju kafu, sela na ratrak, i dovezla se do tebe. A nekako si zaboravio 12 ljudi koji su volonterski proveli noc u snegu pokusavajuci da spasu tvoj zivot...

2+3 = (malim slovima)